Драган Јововић  – Дрвце (8.10.1954, Пећ)

   Самоуки музичар из народа, човек изузетног талента и одличне технике; освајач трећег места на такмичењу „Златна фрула српског Балкана“ у међународној конкуренцији; свира окарину, двојнице (фрулнице), фрулу, гајдуницу итд. 

   Рођен је недалеко од Пећке патријаршије, детињство је провео са дедом чувајући овце и слушајући звуке кавала, фруле и мандаолине, на којој му је деда свирао. У младости наш  Дрвце је свирао бубњеве у једном саставу, а на фрули је каткад знао да засвира покоју песму. Свирао је на пластичним, како каже „вашарским“ фрулама, чисто из разоноде. Након одслуженог војног рока сели се у Београд. На препоруку своје сестре и наговор чика Воје, почиње да свира у нашем Друштву у јесен 1977. године. За 41 годину, колико се бави аматеризмом, освојио је бројне награде на такмичењима, признања и захвалнице. Био је дугогодишњи члан КУД „Никола Тесла“, КУД „Свети Сава“, КУД „ИМТ“, као и националног ансамбла „Коло“. Успешно подучава неколико младих људи свирању на фрули и преноси им љубав према народној музици, што се види по њиховим резултатима на разним такмичењима.

   Дрвце са осмехом препричава како је добио свој надимак. Наиме, једно време је сам корепетирао на пробама играчког ансамбла. На једној од проба, играчи су грешили кораке једне од кореографија због чега се чика Воја изнервирао и почео да их критикује речима „Видите ли како Драган на овом дрвцету може да свира , а ви ниједан обичан корак не можете ухватити“. Тада је Драган постао Дрвце и то остао до данашњег дана.

Милић Ђипало (26.12.1938, Тушиловић, Карловац)

Један од највољенијих чланова нашег Друштва; мајор ваздухопловства; начелник финансијске службе у пензији; тамбураш је од основне школе, у којој је свирао Фаркашки штим, бисерницу; данас свира бас-прим, Сремски штим


   Након завршетка основне школе одлази у Сарајево на занат и непрестано свира, у КУД-у „Васо Мискин-Црни“. Затим, уписује Војну школу у Краљеву, где свира у школском оркестру, а затим добија службу у Сплиту и тамо оснива оркестар под називом „Стара тамбура“ у ком и свира и пева. После распада Југославије, сели се у Београд где завршава Економски факултет. Једном приликом, шетајући Земунским кејом, среће деда Банета, који је увесељавао шетаче свирајући. Бане га позива да се придружи оркестру КУД ИМТ „Србија“, што овај и чини. Тамо упознају Драгана Јововића – Дрвцета и започињу своје вишедеценијско дружење. Тренутно активно свира у АД „Нови Београд“, КУД „Крајина“ и КУД „Кордун“.

   Деда Мића је фантастичан човек, увек насмејан и увек позитиван, велики пример за младе људе. Можете га чути како свира кад год је тамбура поред њега, а такође га врло често можете срести са деда Банетом у шетњи или им се придружити  „на ракијици“ у некој од кафана дуж Земунског кеја. 

Бранко Стефановић (15.8.1925, Доборгошће, Славонска Пожега)

Најстарији и најшармантији члан АД „Нови Београд“; ваздухопловни потпуковник у пензији и носилац Златне плакете нашег Друштва

  Скоро самоук, на виолини и на тамбурици свира од своје 12 године, па до почетка Другог светског рата, када је престао. Своје знање  и умеће обнавља по одласку у пензију, а од 1976. године свира у културно-уметничким друштвима, прво у КУД „Жарко Вуковић“ у Зворнику, а затим у многим другим. Добитник је 28 различитих признања, похвала и диплома, а од којих, као посебно драгу, издваја Златну плакету нашег Друштва. Деда Бане је четири године провео у Партизанима, у Народноослободилачкој војсци. Године 1945. умарширао је у Загреб до кога је пешачио од Мађарске. За 42 године свирања, обишао је скоро цео свет, чак двапут је посетио Северну Кореју.

   Данас свира у АД „Нови Београд“, КУД „Крајина“ и КУД „Кордун“, не одваја се од тамбуре, има одличан слух упркос годинама и вечити је извор инспирације младима. Од деда Банета увек можете начити неку песму или коло које нисте знали или чути изванредан виц.